Hvala na povjerenju

Poštovani čitaoci i pratioci bloga,

Prošao je određen vremenski period u kom nisam postavljao ništa na blog. Vi ste to primjetili i zvali me, prilazili, slali mailove i pitali šta se dešava i zbog čega se na blogu više ne pojavljuju novi tekstovi i informacije...
Takođe, primjetio sam da blog čitaju svi oni koje interesuju PFI, prije svega fudbalske sudije, ali i igrači, navijači, sportski radnici i svi se pozitivno izjašnjavaju o načinu na koji blog funkcioniše.
Zbog svih vas, ali i zbog želje da razumijevanje i ispravna primjena PFI bude primjenjeno što više i što šire u fudbalskoj zajednici nastaviću sa aktivnostima bloga.
Hvala na povjerenju!!!

TRETMAN SUDIJSKIH GREŠAKA

Sudijske greške koje ne izlaze iz okvira standardnih sudijskih grešaka su sastavni deo fudbalske igre. Onaj ko tvrdi da je sudija načinio grešku namerno sa ciljem da se neki tim ošteti, ili da je sudija namernom greškom pomogao drugom timu dužan je to i da dokaže. U pravu važi pravilo koje kaže da krivicu dokazuje onaj ko tuži,  ne dokazuje svoju nevinost optuženi. To bi u jednom pravno uređenom društvu trebalo da bude jasno. Ako je društvo pravno ne uređeno, ili samo delimično uređeno onda je moguće sve i svašta. Namerne greške sudija su predmet za pravno procesuiranje, a ne samo za strukovno. To je jedna druga priča koja nema veze sa fudbalom i sportom uopšte.

Ovom prilikom želim da se osvrnem na standarne sudijske greške i eventualne posledice koje one mogu sa imaju po sudiju. Nemaju sve standardne greške istu težinu. Neke od njih, zbog svoje izražajnosti deluju jače. Tako npr. kod procene namernog igranja lopte rukom u kaznenom prostoru često se dešava da sudije pogrešno procene situaciju, pogrešno pročitaju igračevu nameru. Takve situacije jesu diskutabilne, ali nisu po spoljašnjosti izražajne. Samim tim greška je relativna jer je potrebno dodatno tumačenje kako bi se situacija razjasnila. Druga je situacija kada npr. kontakta lopte i ruke nema a sudija proceni da je kontakt postojao. Takva situacija je po svojoj spoljašnjosti veoma izražena, mesta za naknadno tumačenje nema pa samim tim i greška sudije postaje očigledna i jasna. Ista je situacija i sa procenom ofsajda.

Greška je greška i to nije sporno. Ali, imajući u vidu da izražajnost grešaka nije ista postavlja se pitanje kako greške tretirati u smislu odnosa prema sudiji. Kod onih grešaka koje zahtevaju dodatno tumačenje, dodatnu analizu u smislu pojašnjenja situacije, kod kojih postoji objektivni razlog (kompleksnost situacije) zašto sudija nije dobro rešio neku situaciju dovoljno će biti da se sudiji predoči urađena analiza kako bi on sam uvideo gde je pogrešio i kako bi u budućnosti znao kako prići rešavanju takvih i sličnih situacija. Mesta za nekakve kazne, suspenzije i tome slično u konkrtetnom slučaju nema. Međutim, ako se kod jednog sudije to često ponavlja, ako se pokaže kontinuitet u pravljenju takvih grešaka, slabost u rešavanju kompleksnih situacija, onda je potrebno sudiju malo odmoriti, dati mu prostora da bez pritiska o tome razmisli.

Kada su u pitanju greške koje su izražajne, koje ne zahtevaju dodatnu analizu onda je potrebno primeniti drugi princip. Treba primeniti princip „jasna greška-transparentna odgovornost“ ali bez preterivanja u  potenciranju značaja učinjene greške i odgovrnosti sa kojom se sudija suočava. To znači primeniti sledeći rezon: greška je učinjena-grška je očigledna- odgovornost postoji i ona će biti verifikovana-razmisli o učinjenoj greški-nastavi da sudiš. Ono što je od krucijalnog značaja je proceniti nivo odgovornosti sudije. Taj nivo odgovornosti ne sme da se pretvori u lov na veštice, ne sme da bude simbol diktature i samovolje, ne sme biti poligon za osvetu i zluradost, ne sme da bude uništavanje svega onoga što sudija pozitivno ima u sebi. Jedna izražajna greška ne sme uništiti sudijino biće. Nivo odgovornosti pre i iznad svega mora da ima edukativni karakter. Treba znati da sudija koji je načinio jednu izražajnu grešku biva u dobroj meri psihički uzdrman. Zbog toga takvom sudiji treba mnogo pažnje posvetiti jer postoji potencijalna opasnost da se sudija u traganju za integritetom izgubi. Ako se sudija u tom traganju izgubi, onda je on definitivno izgubljen a tada nije dobar ni sebi, ni kolegama, ni fudbalu.

Najgori mogući scenario je sudiju nakon učinjene greše, izražajne ili ne izražajne, „razapeti konjima za repove“. Uvesti neke drakonske kazne i vremenske suspenzije kako bi se drugima dalo na znanje, kako bi se drugima dali dokazi. Onaj ko tako nešto uradi nema blage veze o delikatnosti poziva fudbalskog sudije, ne razume šta znači grešiti, nema osećaj za procenu nivoa greške, ne zna pronaći meru odgovornosti. Jednom rečju takva osoba je zalutala u fudbalu šta god ona mislila. Samo onaj ko ništa ne radi, taj i ne greši.

  

Tekst je u cijelosti preuzet sa bloga "Fudbalski sudija". Hvala kolegi Radovanu Zubcu za dozvolu korišćenja materijala sa njegovog bloga.